Sportski pogled na referendum

U nedelju 16. januara 2022. godine održan je na teritoriji Republike Srbije referendum. Glasalo se za promenu Ustava u oblasti sudstva. Građani su zaokruživali opciju DA ili NE. Sama priprema i organizacija je traljavo odrađena, vladajuća opcija sa stranim centrima moći se dogovarala iza kulisa oko izmena i nije se mnogo trudila da te promene objasni građanima. Trebalo je rutinski pripremiti teren za pobedu. Ipak da ne prođe sve po zamislima aktera i kladionice, pobrinulo se jedno malo, ali odabrano slobodoumno jezgro, koje se zalagalo za NE.

Nekoliko dana pred utakmicu usledio je tradicionalni folklor simpatizera ove igre. Svaki tim ima svoje navijače, zaduženi za vrelu atmosferu, energiju sa tribina i vetar u leđa svojim pulenima. Međutim poslednjih godina širom Srbije dominiraju plaćeni navijači, to su navijači koji zarad svojih šefova koji im dodeljuju brojne “poslove” i lepu i brzu zaradu, menjaju i klupske boje, timove, spemni su da izdaju i svoje dugogodišnje prijatelje, neki čak i familiju. Plaćenici sve menjaju, samo im vlasnik ostaje isti, oni su ti koji navijaju isključivo za svoj džep i snagu na ulici. Tako se nekoliko dana pred održavanje ove utakmice, javila jedna navijačka armija, koja tvrdi da je najjača među opozicionim navijačkim grupama i da oni neće podržati ovo malo hrabro, slobodno jezgro, koje pokušava da sačuva Ustav države, koje pokušava da se izbori da poluge kontrole moći ostanu u rukama građana Republike Srbije, da ne pređu u ruke stranaca i podobnih domaćih političara. Ova navijačka grupa je odluičila da bojkotuje ovu utakmicu, jer se em odigrava u vreme praznika, u sred zime kad mu vreme nije, em je mala utakmica, a oni smatraju da se sve rešava u jednoj utakmici, u derbiju koji je zakazan u aprilu. Istorija nas uči da se prvenstvo dobija pobedama u malim utakmicama, a u derbiju se samo materijalizuje ta premoć na terenu. Ipak navijači ne vole mnogo istoriju, jer sa novim imenom, novim savezom, vole da krene i novo doba, i da se brzo zaboravi prethodno, naročito među aktivnim biračkim telom. Dan pred utakmicu je odlučeno takođe da se tribina Kosovo i Metohija zatvori za birače, pa svi koji žele aktivno da učestvuju u utakmicu moraju da pronađu svoje mesto na nekoj drugoj tribini, ali to je sastavni deo folklora u režiji organizatora samog događaja.

Svanula je i nedelja, osetila se energija u timu NE, koji su se rastrčali po terenu od samog jutra. Tempo su držali do kasnih večernjih sati. Tim DA je bio vrlo smušen, nije se previše trošio za ovu utakmicu, jer je snage čuvao za april. Tim NE je konstantno napadao, bio u ofanzivi, srčano i sa mnogo pozitivne energije je punio kutiju svojim glasovima. Celu utakmicu je tim NE bio bolji, kontrolisao je igru, a onda na sve postignuto, pred građane se pojavio predsednik lično i svirao jedanaeseterac za tim DA, realizovan je u poslednji čas ovaj penal i predsednik je proglasio pobedu tima DA. Smatrate da se ovako nešto ne može desiti, to je samo zato što ne pratite superligu Srbije u kojoj važe Linglong pravila. Predsednik je već navikao da na ovaj način dobija utakmice, pa i tim za koji on svim srcem navija i nad čijim stadionom uvek lebdi njegov duh, osvaja titule izvođenjem najvećeg broja penala od svih timova u Evropi. Kad je teško uvek se nađe neki igrač da slomi kutiju protivnika, prošire granice terena, ponište čisti pogotci, preprave rezultati u istoriji, falsifikuju neki papiri i slično. Po Linglong pravilima lopta možda jeste okrugla, ali se pobednik unapred mora znati, a to je predsednikov tim. Samoproglašena najjača opoziciona navijačka grupa je skretala pogled i ovog puta sa nepravde načinjene timu NE, jer Evropa je izborena i prilika da se dođe do nekog novca sponzora, koji će uplivati i u njihove džepove zarad adekvatnih pesmi i transparenata na tribinama. Tako su vladajuća navijačka grupa i ova opoziciona u situacijama kao ova zapravo na istoj strani, iako vole da se predstave kao ljuti rivali. Što bi stari znalci ove igre rekli teren je merilo, a tamo se vidi da je to vrlo prijateljsko držanje ove dve opcije. Oni zaljubljenici u fer plej koji su nezadovoljni odlukom predsednika, da na takav način oduzme pobedu opciji NE, izašli su da protestuju ispred VAR komisije, ali ova komisija je rekla da im je nestao snimak sa jedanaestercem, koji je samo predsednik video, te rekao da je bio opravdano dosuđen i da je regularno pobedio tim DA. A predsedniku se valja verovati, jer on zna bolje pravila igre i od onih koji su ih pisali. VAR komisija je tu samo da potvrdi reči jednog čoveka, kao i da nas podseti da ne treba da verujemo svojim očima, ne treba da prikažemo dokaze o spornim situacijama, jer je u interesu sporta i navijača da bude kako predsednik kaže. To je tako u Linglong takmičenju u kome nas uskoro očekuje derbi. Do tad sportski pozdrav.

Categories: politika, sport, Srbija, zabava | Leave a comment

Crno-bela 2021. i još uspešnija 2022. godina!

Te 2021. godine najbolji evropski trener svih vremena, gospodin Željko Obradović vratio se u svoj Partizan kao prvi trener šampionske ekipe. Dule Vujošević se vratio u svoju kuću, dvoranu gde igra Partizan i prati razvoj crno-belih mladih igrača sa tribina. Aleksandar Stanojević je osvojio jesenju titulu i prezimio je u Evropi sa parnim valjkom. Vaterpolo klub Partizan, legende kluba vraćaju na put stare slave. Odbojkaški i rukometni tim Partizana imaju konkurentne timove za najviše domete. Veslački klub Partizan i dalje je neprikosnoven. Zapažene rezultate beleže i crno-beli ragbisti, atletičari, strelci. Ženski odbojkaški klub preuzeo je Darko Zakoč, te su ambicije najviše i sklapaju se kockice za šampionsku generaciju.

Godina 2021. bila je godina održavanja Olimpijskih igara u Tokiju. Mi smo začeli našu heroinu u godini nadmetanja sportskih divova na olimpijskim borilištima. U Novu godinu ulazimo sa novim izazovom koji je pred nama, a to je uloga roditelja. Imamo zadatak da dete izvedemo na pravi put, da joj usadimo porodične vrednosti, ljubav prema domovini, tradiciji i kulturi. Radujemo se novim izazovima, novim ciljevima koji nas očekuju u 2022. godini kao i sportskim uspesima našeg Partizana, čije će snage biti jače za jednu devojčicu. Srećna Nova godina!

Categories: Beograd, društvo, култура, sport, Srbija, zabava | Leave a comment

Novi nadolazeći poredak kroz roman “Valden” i film “Bilo jednom na zapadu”

Henri Dejvid Toro je za svojim skromnim zelenim stolom napisao svoje najpoznatije delo “Valden” koje predstavlja dnevnik ovog vrsnog pisca tokom dvogodišnjeg života provedenog u prirodi odmetnutog od društva koje se nekontrolisano okrenulo sticanju materijalnog bogatstva sredinom XIX veka. Sve ono što je svojim perom iskazao Henri Toro 1854. godine u romanu “Valden”, 1968. godine vrsni umetnik Serđo Leone predočio je u filmu “Bilo jednom na zapadu” uz vrsnog kompozitora Enia Morikonea. Iako pripadaju različitim epohama i Toro i Leone su uočili prekretnicu u civilizaciji, koja je promenila dotadašnji način života. Ta prekretnica bila je železnička pruga koja je trebala da poveže istočnu i zapadnu obalu severnoameričkog kontinenta. Industrijski istok započinje eksploataciju zapada. Ako postoji knjiga ili film koji utiču na svest pojedinca ili grupu ljudi, da uoče prekretnicu i sagledaju promene koje su usledile u svetu koji poznajemo danas to su upravo roman “Valden” i filmsko ostvrenje “Bilo jednom na zapadu”.

Toro uočava da železnica sa sobom donosi i novi stil života i nove društvene vrednosti, urušavajući postojeće. On upozorava farmere da će najveći udarac oni pretrpeti u uslovima industrijske, serijske proizvodnje, jer će svoje potrebe podrediti monopolistima, birokratama. Sistem vrednosti koji je obezglavio društvo u borbi za sticanjem titula, materijalnog bogatstva negujući pljačkaške manire i tajkunske uzore, stvorio je bunt u Toru, koji se povlači iz civilizacije kraj jezera Valden. On u svom delu traži od pojedinca da se vrati prirodi, tradiciji, porodici i duhovnim vrednostima, jer u suprotnom celo će društvo robovati materijalnom. On upozorava da novi industrijski i birokratski poredak sa svim svojim ceremonijama, zahtevima dovodi do dehumanizacije ljudskog društva. Henri Dejvid Toro preispituje ljudsku dušu, preispituje vrednosti i tekovine. Toro uočava da ekspanzija kapitala i materijalno bogatstvo, osiromašuje dušu i dovodi do pada morala u društvu.

U Leoneovom filmu obogaljeni moćnik koji drži železnicu, kako bi stekao monopol nad zemljom, unajmljuje ubice koje treba da reše prepreke na tom putu od Atlantika do Pacifika. Svakom ko odbije da proda svoje imanje tajkunima i odluči da živi farmerskim životom ugrožena je bezbednost i sigurnost. Leone je maestralnim kadrovima, kratkim, ali sažetim i jasnim dijalozima predstavio društvo koje grabi ka materijalnom ne prezajući da izda svoje najbliže zarad koristi. Razvojem industrije i železice moćnici su kreirali svet u kome je život vrlo jeftin i u kome samo najjači preživljavaju. Život svoj na svome, jednostavan, pravedan, porodičan, kog je krasio viteški obračun jedan na jedan nestaje, a nadolaze bande koje smeštaju, ucenjuju, ubijaju, novac postaje novo oružje koje pobeđuje sve. Serđo je u svojoj priči predočio svojim gledaocima da su oni koji se bore za jednake mogućnosti, pravdu i pravičnost vrsta pred izumiranjem i da kontrolu nad novim svetskim poretkom čvrsto u svojim šakama drže monopolisti, koji hrane svoj ego, svoje komplekse, podstičući zavist, ljubomoru, pohlepu, bahatost. Svet intrige, zavera, nezdrave konkurencije u kome svako svakog drži za gušu i svako zavisi od novca, te u zavisnosti od nalogodavca steže i popušta svoj stisak oko vrata svog podređenog. Zaista je umetnički do savršenstva predstavio Leone bez mnogo dijaloga, ali sa mnogo kadrova koje prati veličanstvena muzika, kompozitora Enia Morikonea. Stoga glavni lik kog tumači Čarls Bronson u filmu i nema naziv, jer svi smo mi nekad pretrpeli nepravdu i svako od nas može biti upravo on. Svako od nas može biti istrajan, uporan borac za pravdu za koga nema stalnog mesta pod Suncem, jer nepravda je sveprisutna, a čojstvo i junaštvo se ne mogu skrasiti dok u svim mestima ne zavlada mir i zdrava konkurencija. Ideja o borbi za ispravnu stvar, o vrlinama dobrih starih vremena može preobratiti nekog sa tamne strane na svetlu, kao što je lik Čejns kog je tumačio Džejson Robards. Čejns je vođa lokalne bande koji ne želi da pripada tom surovom svetu, jer čak i on kao kriminalac i odmetnik od zakona ima određene principe, norme kojima se rukovodi. I to je jaka poenta i scena da nastupa novo doba biroktata, novih preduzimača sa odelima i kravatama koji predstavljaju bezprincipijalne i nemoralne kriminalce koji ne prezaju ni od čega. Jedan svet nestaje, dok se novi brzo rađa, razvija i okupira.

I Toro i Leone su svojim vanvremenskim umećima predstavili poslednje uporište romantičarskih junaka koji su obični ljudi, a opet posebni, jednostavni i to doba se završava dolaskom železnice koja donosi nove vrednosti i novi stil života. U svom romanu Toro se novom poretku kome čast, moral i poštenje nisu svojstveni, odupire odlaskom u prirodu. Čak i tri kamena koja je postavio da krase njegov novi dom, radikalno baca, jer ne želi da robuje stvarima. Dok se Toro odupire nepravdi, moralnom sunovratu, odlaskom u prirodu, glavna junakinja Leoneovog filma nakon svakog moralnog poniženja koje doživljava od novokomponovanih idola i uzora govori da joj je potrebna kada vruće vode kako bi sprala sve prljavštine tog novog poretka. Razvojem železnice životi su se prilagodili mašinama, izvorima kapitala, vreme se trošilo u akumulaciji kapitala, a živelo se u tihom očaju i to su ova dva umetnika svaki ponaosob u različitim epohama i različitim disciplinama predstavili maestralno. Stanica preporoda za glavnog lika romana je bila priroda za glavnog ženskog lika filma, kog je tumačila brilijantna Klaudija Kardinale, bila je kada vruće vode. Ona predstavlja oličenje jake, snažne žene koja se trudi da prati svoj san i koja se bori za svoj položaj u tom svetu novog poretka.

https://tipsforfamilytrips.com/wp-content/uploads/2012/08/158_edited-1-e1493650712557.jpg

Jedan svet, jedan način života je polako odlazio u istoriju, dok je na scenu sa razvojem železnice nastupio svet novog društvenog poretka. Henri Toro je predosetio opasnosti i nemir koje lokomotiva donosi i piše koje sve posledice ona vuče u budućnosti. Leone je neko ko je već video i uzroke i posledice tog moralnog posrnuća koje je propovedala novokomponovana društvena elita. Svako je na svoj način umetnički besprekorno predstavio nadolazeće turbulentno doba koje nas je zadesilo na kraju XIX i prvim decenijama XX veka. Kako bismo bolje spoznali naše sadašnje putovanje i bolje razumeli naše buduće stanice, vredi pročitati roman “Valden” i odgledati film “Bilo jednom na zapadu”. Put kroz prošlost, bolje nam osvetljava budućnost.

Categories: društvo, култура, ekonomija, film, knjiga, politika | Leave a comment

“Jedan čovek” za sve izbore

Opšte je poznata stvar da se lokalni funkcioneri na izborima za predsednika svoje opštine kriju iza imena i lika Aleksandar Vučić, ali postavlja se pitanje zašto se i napredni Beograđani kriju iza ovog imena. Da li srpska napredna stranka nema niti jedno ime koje bi privuklo biračko telo, ili niko ne sme dovoljno da ojača pored Aleksandra Vučića i ničije ime sem njegovog ne sme da se pojavi na bilbordima širom Srbije pa i u Beogradu koje zakupljuje SNS? Da li se izlaskom Srpske napredne stranke na gradske izbore pod imenom Aleksandar Vučić, na najočigledniji način demonstrira apsolutizam? Zanimljiva je činjenica da su građani širom Srbije kivni na Beograd ocenjujući ga kao oličenjem centralizovane moći, gradom gde se odlučuje o sudbini svih nas, ali isti ti građani nemaju problem kad se ta moć ne centralizuje u jednom gradu, u jednoj stranci, nego u rukama jednog čoveka. Lista SNS-a na gradskim izborima pod imenom Aleksandar Vučić oličava upravo želju jednog čoveka da svu moć koncentriše u svojim rukama i od sebe učini isto čto su sredinom prošloga veka činili Staljin i Tito. Danas takav primer imamo u Severnoj Koreji. Da li to znači da naša država brže, jače, bolje kreira društvenu i političku scenu nalik Severnoj Koreji? Moj skromni sud je da jeste tako, i ukoliko Beograđani na izborima glasaju za listu na kojoj se nalazi ime i prezime predsednika republike oni su saučesnici našem utapanju u jednoumlje, a budućnost u koju verujemo je apsolutizam koji je razvijen u Evropi tokom XVI i XVII veka. Za razliku od tog evropskog apsolutizma koji je u jednom trenutku bio prosvećen, ovaj naš sa kadrom kojim je predsednik okružen daje nam za pravo da verujemo da se samo neprosvećeni apsolutizam može roditi našim dopštanjem, jer mi imamo neotuđivo pravo glasa.

Naši preci su se borili za slobodu, pravo svakog od nas je sloboda, ali ona s njom nosi i odgovornost. Odgovornost građana Beograda na izborima koji slede na proleće jeste da ne dopuste da jedan čovek donosi odluke o našim potrebama, da donosi sud o nama kao ličnostima etiketirajući nas kao lenjim ološem, koji bi da uživaju u svojim pravima. Zar je greh da svako od nas traži da radi i živi od tog rada u matičnoj državi? Zar je greh želeti da nam škole budu opremljene, da imamo obučene, stručne nastavnike koji će pripremiti decu za XXI vek da budu ravnopravni konkurenti svojim vršnjacima iz sveta? Zar je greh tražiti da nam se bolnice srede, opreme, da nas naši najkvalitetniji doktori leče? Zar je greh tražiti kulturno uzdizanje nacije? Zar su najugledniji Srbi iz austrougarske monarhije dolazili u Beograd, osnivali kulturna društva, otvarali muzeje, galerije, biblioteke, opere, pozorišta, da bismo sad dozvolili da neko to sve zatvori, razruši, rasproda? Odgovornost svake Beograđanke i svakog Beograđanina je da ne dopusti da se neko šegači sa beogradskom kulturnom baštinom? Odbrana kulture, odbrana dostojanstva, odbrana slobode misli, govora, odbrana časti mora krenuti iz prestonice, jer Beograd to jeste. Beograd je prestonica svega onog što nas čini šta jesmo. Mi jesmo mali narod ali smo veliki ljudi koje krase velika dela i vrline o kojima se pisalo i pričalo širom Evrope i sveta. Beograđnke i Beograđani ne dopustite da svetsko pero prestane pisati o nama kao vizionarima, kao kulturnim, vrednim, stručnim, duhovitim, domišljatim ljudima, ne dopustite da se o nama piše kao zatvorenom društvu, ograničenom, koje je potlačeno vođi, kojem se veruje uprkos jurišanju na vetrenjače zarad sitnih ustupaka. Beograđani pokažite ostatku Srbije da vi ne patite od sindroma Sančo Panse. Sančo je osoba koja prati gospodara u stopu iako zna da mu je gospodar lud i juriša na vetrenjače, nadajući se nekom ličnom finansijskom interesu. S toga ne glasajte za paketić, za šaku dinara, ili šta već, glasajte za opšte dobro. Nadam se da će ovi izbori biti izbori na kojima se neće birati manje zlo, nego gde će se birati nova energija, nova vizija, izbori gde će se birati neko ko će doneti opšte dobro Beograđanima, a ne lično dobro.

 

Categories: Beograd, društvo, politika, Srbija | Leave a comment

Srpske Ide martovske

Za Srbe mesec mart, kroz istoriju, nije bio samo vesnik proleća, buđenje prirode, radosti i ljubavi. Nažalost, istorija beleži da je treći mesec u godini za Srbiju često bio vesnik velikih stradanja, prelomnih i tragičnih političkih događaja.

Vraćajući točak istorije, evo malo podsećanja na martovske događaje, što bi i za istoriju mnogo većih naroda bilo – mnogo. Počnimo sa 27. martom 1941. godine, koji je u novijoj srpskoj istoriji počeo kao veliki antifašistički dan, kada se reklo veliko ne trojnom paktu, dan našeg jasnog odgovora fašizmu i nacizmu. Taj događaj, međutim, izazvao je bombardovanje Beograda 6. aprila, brzu kapitulaciju države i vojske, surovu nemačku okupaciju i četvorogodišnje ratno stradanje Srbije. Mnogo godina kasnije, 24. marta 1999. godine, NATO snage otpočele su 78 dana i noći dugo bombardovanje Srbije. Bombardovan je i veliki broj civilnih objekata – mostovi, termoelektrane, rafinerije, TV stanice i predajnici, vozovi, autobusi, pijace… I ubijeno više od 2 000 ljudi, pretežno civila. Ni posle 18 godina za te zločine niko nije odgovarao. Između ova dva tragična događaja, bio je i 9. mart 1991. godine. Početak narodnog bunta i prvi koraci demokratije ugašeni su suzavcem i represijom vlasti.

Crni mart za Srbiju bio je i 2003. godine. Dvanaestog dana ovog meseca ubijen je premijer Zoran Đinđić. Njegova smrt bila je, i do danas ostala, težak udarac tek započetoj demokratizaciji i modernizaciji Srbije. Godinu dana kasnije, 17. marta, na Kosovu i Metohiji dogodio se veliki pogrom nad Srbima. Paljene su srpske crkve, manastiri i kuće domaćina.

Bombardovanje_beograda_1944_naci_plakat

17. marta 2004. godine dogodili su se najveći etnički sukobi na Kosmetu od dolaska međunarodnih snaga u srpsku pokrajinu u kojem je nastradalo 11 Srba, srušeno 935 srpskih objekata od kojih 738 srpskih kuća, 10 javnih objekata, škola, domova zdravlja i pošta. Proterano je 4 012 Srba iz šest gradova i devet sela. Posebna meta Albanaca bili su duhovno nasleđe i graditeljska baština srpskog naroda pa je srušeno, zapaljeno ili teško oštećeno 35 verskih objekata, među kojima 18 spomenika kulture.

Martovski pogrom je jedan od najtragičnijih događaja za srpski narod na Kosmetu. Ovakav razvoj događaja praktično je planiran od strane albanskih ekstremista i njihovih mentora kako bi se konačno etnički očistilo Kosovo i Metohija od Srba. Posledice martovskog nasilja ni do danas nisu sanirane, a najtragičnije je to što su pojedina mesta od tada ostala bez Srba, a ni 5% tadašnjih proteranih nije se vratilo u svoja mesta.

 

Categories: društvo, politika, Srbija | Leave a comment

Brže-jače-bolje

Beše jedan premijer, koji je želeo da bude i predsednik. Dođe tako doba kad se čoveku od filozofskih dela u klimaksu pomute misli, pa od radikala se postaje naprednjak, od naprednjaka, apsolutista, sam Bog će znati koja je naredna transformacija. Mogao bi neki novi rijaliti da počne s temom pošalji sms s narednom transformacijom Aleksandra Vučića. Ne bih više o ulogama premijera, zanimam me šta se dešava s državom u kojoj sve staje, dok on vodi kampanju u svoje slobodno vreme, a svi ostali za vreme radnog vremena moraju za njim.

C7CtRUbW0AEft3N I tako dobismo napredne migrante na severu zemlje. I dok premijer svoje članove časti ekskurzijom po Srbiji i pokazuje korićene reke, na jugu sasvim druga priča.

taci

I to nije sve.

Untitled

Aktuelni predsednik je odlučio da se skloni u svoju bajčetinsku palatu na jedan poduži san, kraj svoje prve dame, pa nema nikakve reakcije na dešavanja u zemlji. Predsednika, trenutno nemamo, Parlament nije u funkciji, premijer u kampanji, ministri na odmoru, građani na ekskurziji. Ali ipak u toplom domu svom ostao je mali Marko koji je tu da nas podseti na briselsku pobedu. Sećate se onomad kad smo u glavnom gradu Evrope razbili Kosovo s 5:0. Sad brani tezu da je prisvajanjem imovine tzv. države Kosovo, čist autogol i da je Srbija na pragu još jedne pobede.

marko dj

Biće da mali Marko ne zna da Vlada Srbije trenutno ne radi. Premijer je na odmoru, tj u kampanji, odnosno odmara se u kampanji.

C7CtfRbXAAE1jZ_

Dok je jedan čovek odlučio da prisvoji sve poluge moći, Srbija  srlja u sopstvenu propast za kormilarom bez predsednika i bez premijera koji je u kampanji. Zaista Vučićev  avion Srbije brže, jače i bolje napreduje ka ambisu.

Ako misliš na budućnost ove zemlje, ako želiš dobro svojoj državi, i svojoj deci u njoj, 2. aprila 2017. godine uzmi olovku u ruke, a ne sendvič i zaokruži po svom uverenju, zaokruži za kandidata koji će se boriti za opšte dobro, a ne lično i partijsko. Izađi, samo izađi i glasaj, jer samo tako možemo zaustaviti propast naše Srbije.

maxresdefault

 

 

 

Categories: politika, Srbija | Leave a comment

Сретењски кандидат

Дочекасмо у дебелом минусу и изненађујућем снежном покривачу висине 5 цм изборну Нову Годину. Председник владајуће политичке странке пожелео је грађанима незапамћени привредни раст, изградњу београдске куле на води, никад бољи дил с ММФ-ом, никад више туриста у никад осветљенијем Београду, али та расвета новогодишња кошта, па су рачуни мало већи, али жртва се мора поднети за добробит Србије. Чак се и свештеник помолио за Малог др Синишу на светосавској прослави у Трећој београдској гимназији. Овај чин је навео бившу супругу Малог др Синише да отвори душу и исповеди се грађанкама и грађанима Србије о јуначким делима свог екс мужа у Херцеговачкој улици.

Но, да се осврнемо на новогодишње премијерове жеље, који је народу обећао да ће обнародити свог председничког кандидата на Сретење. Премијер је овај празник одабрао вероватно не познавајући нашу старију историју. Карађорђе на Сретње 1804. године јесте започео велики устанак против Турака, али након почетних успеха, ипак је доживео крах. Нешто касније 1835. године на овај празник Димитрије Давидовић је Србији подарио један од најбољих Устава тог доба, али су нам га велике силе убрзо укинуле. Тако да све што смо започињали на Сретење није имало најсрећнији крај. Ето нека и кандидат најбројније политичке партије, нека премијеров избор настави традицију, па нека на крају заврши као други. Вероватно ове историјске податке премијер није знао, јер се труди да нам новију историју представи лепшом но што у збиљи јесте. А можда само вага да ли је довољно добар да лично узме учешће у трку за председника, и након сретењске еуфорије, високог рејтинга, по традицији постсретењсој доживи пораз.

За то време актуелни председник дане и ноћи проводи у личној библиотеци консултујући пророчку литературу Тарабића и Ностардамуса са брошурама Баба Ванге. Не зна Тома како ће се одразити астролошки знаци на одлуку Александра Вучића ко ће бити кандидат СНС-а. Не зна Томо како да протумачи обраћање европског Курца српској јавности два дана пред Сретење. Шта очекивати од појављивања једног човека пред новинаре за дан Светог Трифуна који ће говорити о несташлуцима свог Малог др Синише? Шта очекивати од Драгициног костима за Дан заљубљених? Своју судбину актуелни председник сазнаће на некој од наредних ванредних конференција за новинаре, а ми ћемо свој пут бирати на пролеће.

Categories: Beograd, politika | Leave a comment

Зашто сам потписао АПЕЛ100 ?

У срцу сам монархиста, но прилике су такве да Србија није краљевина, већ република. Док нам се Устав Републике Србије не промени у Устав Краљевине Србије, имаћемо председника који ће нас представљати у свету. Но председник неће само представљати нашу земљу у свету, нити је то само титуларна улога, већ би његов задатак био да брине о поштовању и спровођењу закона, као и да контролише рад Владе Републике Србије. Ако сматрате да кршим своје принципе, што као један искрени монархиста излазим на председниче изборе, грешите. Свим срцем се залажем да наша земља поново постане монархија, потписник сам петиције Удружења Краљевина Србија, за промену Устава, за могућност изласка на референдум и одабира државног уређења од стране грађана Србије. Но потрајаће тај процес, пошто треба предлог да изађе на претрес у Дому Народне Скупштине, а како нам се ближе председнички избори, одлучио сам да их не бојкотујем, већ да испуним своју грађанску дужност.

Пошто сам одлучио да свој глас упутим једном од кандидата, желим да тај глас предам једном од нас грађана, који ће бити изабран од нас, и радити у нашем интересу. Од како нам је наметнута република, нити један председник није био кандидат грађана, већ је био партијски кандидат, који је бринуо о свом рејтингу, популарности, странци, док су грађани и њихови проблеми били негде у магли, иза много брда и гора, препуштени сами себи. Један од разлога што сам потписао Апел Саши Јанковићу да се кандидује за председника, је управо то што је један од нас, неко ко нема партијских интереса, договора са коалиционим партнерима, већ човек који већ брине о нашим основним правима грађана и који води непрестану борбу са партијском олошократијом да се та права поштују. Желим да ми председник буде неко ко ће свој образ, своје време, своју службу посветити у својсту слуге грађана.

Председник Владе Србије Александар Вучић, изјавио је како нема подршку елите. Нема ни моју подршку јер сматрам да нисам део стада, па да ми треба вођа, да ме води, нарочито не слеп вођа. Не желим вођу, желим лидера који ће уз сагласност својих грађана, добити одређене надлежности, које ће одговорно и транспарентно обављати у корист истих тих грађана. Не желим да ми буквицу чита бивши хулиган, који се бори против корупције, тако што криминал цвета, не желим неког ко подиже намете грађанима, а Богољубу Карићу се све опрашта.

Не желим председника који је од литературе прочитао Тарабиће, треће око и слично, не желим председника који ће бити синоним за међународне скандале, не желим да ме представља муж Драгице Николић, већ председник грађана Србије, човек који је начитан, који је знањем заслужио своју диплому, председника који ће поштовати своје саговорнике, али и председника кога ће саговорници, дипломате, председници, краљеви, премијери поштовати због својих дела и гледати као себи равног, јер ће имати достојанствено, угледно и одлучно држање. Не желим да гледам у председника као неког ког је поплава избацила на површину, па срамно стоји, чекајући да га неко обуче, већ неког ко усправно, харизматично, честито стоји пред присутнима. Неко ко говори светске језике, ко ће умети одмах да одговори и одбрани интересе своје земље. Желим председника који се неће улоговати на твитер путем фиксног телефона. Желим неког ко је у току с временом, ко разуме и светску и домаћу политику, неко ко ће умети да се залаже за стратешке циљеве Србије и интересе грађана ове земље.

apel

Зато бирам Сашу Јанковића, човека који је професионално, одлучно, храбро на месту заштитника грађана стао иза сваког грађанина Србије чија су права била угрожена. Борио се за сва наша права кад није било лако, кад га је таблоидна, неваспитана, нешколована, нестручна јавност поставила на стуб срама. Кад га је вођино стадо разапињало по медијима, скупштини, задавало ниске ударце, он их је све истрпео, уздигао и наставио своју борбу за нас. Нема разлога да не настави борбу за достојанствену Србију коју ће поштовати и на месту председника Републике Србије. Прихвати и ти истину, да си грађанин Србије, интелектуална индивидуа која слободно размишља и која бира једног међу собом да брани интересе свих нас грађана Србије. Ниси партијски војник, који нема право на аутономију мишљења, који мора размишљати како вођа каже, јер ако ниси сагласан са њим, ти си неподобан. Немој да се бориш за партијски интерес и интерес партијских функционера, бори се за себе грађанине, буди слободан, приступи апелу, промени Србију, нека на председничким изборима победи ГРАЂАНИН, а не партијски чиновник.

Categories: društvo, politika | Leave a comment

Два Александра – две Србије – два света

Два човека које само име Александар повезује. Један је у претходних 13 година унео у Србију више од 20.000.000 евра, што кроз фондације, стипендије и помоћ, док је други  омогућио свом брату да преко фантомске фирме присвоји преко 20. 000. 000 динара. Први Александар ког сам споменуо пре неки дан организовао је традиционални пријем за децу вуковце свих средњих школа са територије Републике Србије и гимназијалце вуковце са територије Републике Српске. Најбољи међу најбољима су прикладно награђени и при том им је престолонаследник Александар Карађорђевић поручио: „Драги матуранти, од срца вам честитам на великом успеху и желим вам да наставите да будете најбољи! Ви сте будућност Србије и Републике Српске. Ми смо поносни на вас, а ви будите поносни на знања која сте до сада стекли. Будите поносни на свој вредни рад и таленат и ставите их у службу Отаџбине“. Други Александар је деци пре пар дана у Обреновцу поручио да више раде, а мање да се играју, да би се касније и сам играо. Испаде да једно говори, а друго ради. Такође приликом једне редовне ванредне премијер Александар је поручио свим младим талентима да су дипломе стечене радом и трудом узалудне, чак и сувишне, јер његовој Србији нису потребни млади таленти, образовани, квалитетни, пристојни и перспективни људи, већ деца која ће радити већ од петнаесте године.

djaci1

Видимо да је првом Александру стало до младих перспективних људи, будућих научника, интелектуалаца који могу помоћи Србији да се изгради у сваком погледу, други жели Србију у којој ће њени грађани бити грађани другог реда, у којој ће моћи да буду радна снага страним пријатељима робовласницима. Престолонаследник најбоље шаље у иностранство преко своје фондације на бесплатне обуке и усавршавање, не би ли стечено знање применили, приликом повратка у земљу. Премијер Александар с друге стране жели најбоље да извезе, како би плагијатори и фалсификатори преузели функције и фотеље помоћу којих ће брзином светлости одвести земљу у амбис.

Престолонаследник Александар Карађорђевић са својом супругом принцезом Катарином донира српске болнице, старачке домове, школе. Организује хуманитарне вечере. Доводи светски крем у нашу земљу како би своју, односно нашу земљу представио у најбољем могућем светлу, не би ли им указао на наш потенцијал, на нашу будућност, на наше младе таленте. Премијер Александар с друге стране прави циркус од Немањине 11. Уместо да преузме улогу мандатара и формира Владу Србије, која би требала да унапреди квалитет живота грађана Републике Србије и брани интересе Србије на међународном плану, он одбија ту улогу и жели да глуми заштитника грађана, замењује локалне функционере, па решава локакна питања, игра се улоге судије, па решава комшијске спорове, глуми чак и службеника у националној служби за запошљавање, па решава и питање запослености, можда је извршио и неку операцију па је постао и хирург, или ветеринар, одговара и решава сва приватна и појединачна питања грађана који су имали прилику лично да му се пожале. Овим акцијама премијер Александар није ближи грађанима, већ се џиновским корацима удаљава од њих. Тренутно није ни од какве помоћи грађанима Србије, није формирао Владу, не омогућава институцијама да раде свој посао, кочи систем у сваком погледу како би представио себе као свемогућег, глумећи све споредне улоге, али одбијајући ону која носи одговорност, да омогући рад институцијама и створи услове да Србија изађе из кризе, подизањем привредног раста, оплемењивањем културног живота, улагањем у здравство и образовање, и омогућавање медијима слободан рад.

Први Александар преко разних фондова улаже у Србију. Други Александар новцем пореских обвезника, грађана републике Србије финансира контрамитинге, протв својих грађана, због дуговања обичне грађане избацује на улице, а свом клубу за који навија опрашта вишемилионски дуг. Наркодилери се ослобађају, пребикјају се и хапсе продавци лубеница. Малтетирају се они који се боре против бусплус – приватне фирме која наплаћује градски превоз. Док се престолонаследник труди да обнови домове здравља, школе, клиничке центре, премијер руши престоницу фантомкама.

672x672_fantom-iz-savamale

Није само премијер Александар крив што је окружен криминалцима, фалсификаторима, плагијаторима. Није крив ни што подстиче одлив младих, перспективних људи, ни што кондуктер председава скупштином, уједно председавајући одбором за контролу безбедности, што му посланици ни правопис не знају. Није крив ни то што све проблеме решава насилно преко судских извршитеља, комуналних полицајаца и чувених фантома, него је крив и председник државе који му омогућава све то неометано да чини. Република као уређење нам је омогућила да изнедримо председника који нема ни дигнитет, ни ауторитет да се супротстави страховлади премијера у оставци. Зато желим монархију у којој краљ има и ауторитет и дигнитет и знање да се супротстави таквој неограниченој власти и санкционише исту. За краља, за неометн рад институција, за Отаџбину.

Categories: Beograd, društvo, politika | Leave a comment

Srpske martovske Ide

Za Srbe mesec mart, kroz istoriju, nije bio samo vesnik proleća, buđenje prirode, radosti i ljubavi. Nažalost, istorija beleži da je treći mesec u godini za Srbiju često bio vesnik velikih stradanja, prelomnih i tragičnih političkih događaja.

Vraćajući točak istorije, evo malo podsećanja na martovske događaje, što bi i za istoriju mnogo većih naroda bilo – mnogo. Počnimo sa 27. martom 1941. godine, koji je u novijoj srpskoj istoriji počeo kao veliki antifašistički dan, kada se reklo veliko ne trojnom paktu, dan našeg jasnog odgovora fašizmu i nacizmu. Taj događaj, međutim, izazvao je bombardovanje Beograda 6. aprila, brzu kapitulaciju države i vojske, surovu nemačku okupaciju i četvorogodišnje ratno stradanje Srbije. Mnogo godina kasnije, 24. marta 1999. godine, NATO snage otpočele su 78 dana i noći dugo bombardovanje Srbije. Bombardovan je i veliki broj civilnih objekata – mostovi, termoelektrane, rafinerije, TV stanice i predajnici, vozovi, autobusi, pijace… I ubijeno više od 2 000 ljudi, pretežno civila. Ni posle 17 godina za te zločine niko nije odgovarao. Između ova dva tragična događaja, bio je i 9. mart 1991. godine. Početak narodnog bunta i prvi koraci demokratije ugašeni su suzavcem i represijom vlasti.

Crni mart za Srbiju bio je i 2003. godine. Dvanaestog dana ovog meseca ubijen je premijer Zoran Đinđić. Njegova smrt bila je, i do danas ostala, težak udarac tek započetoj demokratizaciji i modernizaciji Srbije. Godinu dana kasnije, 17. marta, na Kosovu i Metohiji dogodio se veliki pogrom nad Srbima. Paljene su srpske crkve, manastiri i kuće domaćina.

  1. marta 2004. godine dogodili su se najveći etnički sukobi na Kosmetu od dolaska međunarodnih snaga u srpsku pokrajinu u kojem je nastradalo 11 Srba, srušeno 935 srpskih objekata od kojih 738 srpskih kuća, 10 javnih objekata, škola, domova zdravlja i pošta. Proterano je 4 012 Srba iz šest gradova i devet sela. Posebna meta Albanaca bili su duhovno nasleđe i graditeljska baština srpskog naroda pa je srušeno, zapaljeno ili teško oštećeno 35 verskih objekata, među kojima 18 spomenika kulture.

Martovski pogrom je jedan od najtragičnijih događaja za srpski narod na Kosmetu. Ovakav razvoj događaja praktično je planiran od strane albanskih ekstremista i njihovih mentora kako bi se konačno etnički očistilo Kosovo i Metohija od Srba. Posledice martovskog nasilja ni do danas nisu sanirane, a najtragičnije je to što su pojedina mesta od tada ostala bez Srba, a ni 5% tadašnjih proteranih nije se vratilo u svoja mesta.

Preporučujem film Borisa Malagurskog „Kosovo: Can You Imagine?“ (Kosovo: Možete li zamisliti?)

Kosovo: Can you imagine?

 

Categories: Некатегоризовано | Leave a comment

Create a free website or blog at WordPress.com.