Davne 1946. godine, 19. septembra na Univerzitetu u Cirihu, studentima je govor održao ugledni britanski državnik Vinston Čerčil. Smatram da je nakon gotovo 70 godina potrebno podsetiti evropski narod na reči velikog političara koji je bio očevidac dva svetska rata, svedok brojnih monstruoznih dela Evropljana u prvoj polovini XX veka. On je građanima „starog kontinenta“, koji je kolevka skoro svih kultura, umetnosti, filozofije i nauke, poručio da je potrebno izgraditi veliku porodicu evropskih naroda. Govorio je da takvoj jednoj porodici treba dati strukturu u kojoj će živeti u miru, slobodi i sigurnosti. Jedan od najvećih državnika kog je Evropa izrodila imao je viziju u kojoj je stotine milina Evropljana, svoj večni mir, uz male radosti i nade zbog kojih vredi živeti, mogao ostvariti samo u nekom modelu Sjedinjenih Evropskih Država. Svoj plan je predstavio veoma jednostavno u kome bi jedino odluka pala na građane i građanke evropskih naroda u odabiru ispravnog, a ne krivog puta, i kao nagradu za svoju odluku dobiju blagoslov, a ne prokletsvo. Taj put je trebao da predstavi ujedinjenje dva naroda koji su bili vekovni neprijatelji, narodi koji su se vekovima ubijali, zarad ličnih interesa zaboravljajući opšte dobro. San o jedinstvenoj i složnoj Evropi postao je java 1951. godine kada su Nemačka i Francuska osnovale Zajednicu za ugalj i čelik. Trenutak kad je oružje, pretnje i vekovno neprijateljstvo, pretvoreno u saradnju i prijateljstvo zarad konsolidacije i modernizacije „starog kontinenta“. Vizija o evropskoj porodici počela je da se ostvaruje.
Stvaranje jedne složne, snažne evropske porodice naroda, bila je jedna duga trka s preponama. Prepone su bile sukob dve ideologije, idelogije komunizma i kapitalizma. Velika prepreka ujedinjenju predstavljao je Berlinski zid koji je Sovjetska vojska počela da gradi u leto 1961. godine. Zid je podsetio na ratne godine, kad je nacistička Nemačka ogradila Jevreje, kad se živelo po getoima, kad se pratila samo jedna ličnost i samo njoj verovalo iako su svi pokazatelji pokazivali da to nije put blagoslova, već prokletstva. Mnogo godina ranije 1946. godine Vinston Čerčil je primetio da je sovjetski državnik gruzijskog porekla Josip Visarionovič Staljin, savremenicima poznat i kao ujka Džo spustio „gvozdenu zavesu“ preko evropskog kontinenta od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu. Tih prvih decenija posleratne Evrope obeležila je borba Vinstona Čerčila, Konrada Adenauera, Roberta Šumana, Žana Monea za uspostavljanje mira, demokratije, sigurnosti u Evropi. Ovi izraziti intelektualci i veliki državnici imali su za cilj da stvore Evropu bez granice, u kojoj će se poštovati ljudska prava, u kojoj će građani živeti po demohrišćanskim vrednostima. Želeli su Evropu gde boja kože, drugačiji jezik, rasa, vera ne predstavljaju prepreku, već poštovanje različitosti. Jedinstvo u raznolikosti je trebalo predstavljati novi kamen temeljac novog društvenog poretka.
Borba evropskih državnika za jedinstvenu Evropu različitih naroda, rezultirala je padom Berlinskog zida 1989. godine. Taj optimizam stvaranja najoriginalnije organizacije koja će objediniti sve evropske narode u jednu veliku porodicu, koja će podsticati vladavinu prava, poštovanje različitosti, ravnopravan položaj svih njenih građana, bezbednost, sigurnost, mir i slobodu, doprineo je potpisivanju Mastrihtskog sporazuma 1991. godine. Ovaj sporazum na snagu je stupio 1992. godine i tad je nastala politička i ekonomska zajednica poznata pod nazivom Evropska Unija. Evropska Unija je decenijska borba vrsnih vizionara da Evropa postane bolje mesto za život. Velikim proširenjem iz 2004. godine i 2007. godine, aktuelni evropski političari, birokrate pomislili su da je zadatak koji su započeli nakon Drugog svetskog rata inovativni državnici okončan i da se Evropa napokon ujedinila.
Prisetimo se Čerčilovih reči iz 1951. godine gde on kaže da ujedinjenje treba da bude odluka građana Evrope, koji bi time izabrali ispravan put. Ipak danas u ujedinjenoj Evropi veoma je izražen demokratski deficit, pošto od političkih institucija građani Evropske Unije biraju samo poslanike u Evropskom Parlamentu, svi drugi izbori su stvar dogovora birokrata, državnih funkcionera, lobista. Velikim ujedinjenjem nastao je jaz između zapadnoevropskih i istočnoevropskih naroda, u kome su prvi videli u ovima drugima jeftinu radnu snagu koja želi da im preotme poslove, koja želi da živi na račun donacija razvijenih zemalja. Pored potcenjivanja građana istočne Evrope, javlja se i jaz izmedju više i manje razvijenih zemalja, zemalja sa većom kamatnom stopom i zemalja sa nižom kamatnom stopom, velikih i malih država, te se sve više pominje izraz Evropa dve, tri brzine. Početak borbe za jedinstvenom Evrope predstavljao je premoštavanja ovih prepreka, kao i ravnopravan položaj svih njenih građana, što dovodi do zaključka da, iako se Evropska Unija proširila na istok „starog kontinenta“, razlike nisu premoštene.
Prisetimo se borbe evropskih zvaničnika i državnika za rušenje Berlinskog zida kao sinonima razjedinjenosti, osamljenosti, podeljensti. Zid je predstavljao samovolju vlasti, koja građanima nije davala pravo na izbor, na slobodu kretanja. Dok zid nije srušen nije se mogla zamisliti porodica evropskih naroda koja će poštovati osnovna ljudska prava. Danas iako Evropska Unija počiva na vladavini prava i poštovanju osnovnih ljudskih prava, imamo priliku da svedočimo podizanju novog zida od strane mađarske vlade koja je sastavni član evropske porodice, prema Srbiji, koja je kandidat, i čeka da je evropska porodica naroda prihvati kao rođaka. Da li je vekovna borba Adenauera, Čerčila, De Gola, Monea, razultirala rušenju zidova među evropskim narodima i gradnji mostova saradnje među njima, ili Evropa trenutno među svojim članovima porodice nema više vizionare, koji snevaju san o ujedinjenoj porodici? Da li građane „starog kontinenta“ čeka novi košmar, zbog nedostatka sna o miru, saradnji, solidarnosti, slobodi, sigurnosti aktuelnih evropskih političara, birokrata, zvaničnika? Možda nam komšmar sleduje, jer nemamo više istaknute državnike, nego puke birokrate koje govore jedno, rade drugo, treće misle. Ovakva politička situacija u Evropi dovela je do stanja da se bankari bogate, na račun građana koji se dave u demokratskom deficitu, gde mediji i institucije ne predstavljaju spasilački brod, već dodatno odvrću slavinu. Vreme je da prekinemo da tražimo krivca i da se kao porodica zategnemo slavinu, kako bi presušila ova garnitura birokrata i sebi izabrali novu pogodnu i vizionarsku.
Kao što sam već napomenuo veliki državnici su želeli Evropu ravnopravnih naroda, poštovanje raznolikosti. Ipak danas imamo priliku da svedočimo kako Hrvatska krši prava građana druge nacionalnosti, tako što im ne dozvoljava natpise na ćirilici. Šta je sa poštovanjem ljudskih i manjinskih prava? Zar to nisu demohrišćanske vrednosti na kojima počiva Evrpska Unija? Istovremeno zvaničnici Evropske Unije žmure na proslavu progona jednog naroda koje je najveće od Drugog svetskog rata. Hrvatska je 1995. godine pod pretnjama proterala preko 200 000 Srba, što ubila, što nestalo 2000 ljudi srpske nacionalnosti. Da li etika odgovornosti i ljudskosti dozvoljava jednom narodu evropske porodice da progon slavi i paradira? Da li je neprisustvo drugih članova evropske porodice ovom sramnom činu dovoljan? Svi narodi predstavljaju veliku porodicu, svi istupaju ispred EU, svi dele iste vrednosti ili ipak ima izuzetaka? Zašto se odmetnuti član ne preispita? Pitanje za zvaničnike EU, da li kad jedna porodica ima nevaspitanog, problematičnog člana, samo posmatra njegovo ponašanje i ograđuje se argumentom da je to njegov stav, ili mu ipak pruža pomoć u pronalasku ispravnog puta? Evropsko skretanje pogleda s hrvatskih problema doprinelo je i nastanku fašističkih obeležja na kvalifikacionoj utakmici za EURO 2016. godine između reprezentacija Hrvatske i Italije. Evropska porodica je nastala u činu borbe protiv fašističkih i nacističkih elemenata, te se stoga očekivala drakonska kazna ovog čina hrvatskih ljubitelja fudbala. Ipak kazna se sastojala od samo jednog oduzetog boda i novčanom kaznom. Složićete se da je to preblaga kazna ako uzmemo u obzir veliku borbu protiv fašizma i nacizma. Na osnovu iznetog da li se očekuje obustava gradnje zida od strane mađarske vlade koja bi zaustavila slobodnu kretnju građana?
Zvaničnici Evropske Unije izbacivanjem u prvi plan ekonomske probleme, pokušavaju da zataškaju mnogo veće posledice po celokupno društvo velike evropske porodice. Iako su topovi odavno utihnuli, borbe prestale, opasnost po evropsko društvo nije. Ujedinimo se protiv elemenata koji štete našem društvu, nastavimo borbu za ujedinjenu Evropu koja zagovara vladavinu prava, poštuje različitosti, propagira demohrišćanske vrednosti, u kojoj nije zabranjeno slobodno kretanje. Borimo se za nas, jer mi smo slika Evrope. Borba za našu „Evropsku kuću” danas čeka neke nove, mlade i darovite graditelje.
I tako dobismo napredne migrante na severu zemlje. I dok premijer svoje članove časti ekskurzijom po Srbiji i pokazuje korićene reke, na jugu sasvim druga priča.
