Srpske Ide martovske

Za Srbe mesec mart, kroz istoriju, nije bio samo vesnik proleća, buđenje prirode, radosti i ljubavi. Nažalost, istorija beleži da je treći mesec u godini za Srbiju često bio vesnik velikih stradanja, prelomnih i tragičnih političkih događaja.

Vraćajući točak istorije, evo malo podsećanja na martovske događaje, što bi i za istoriju mnogo većih naroda bilo – mnogo. Počnimo sa 27. martom 1941. godine, koji je u novijoj srpskoj istoriji počeo kao veliki antifašistički dan, kada se reklo veliko ne trojnom paktu, dan našeg jasnog odgovora fašizmu i nacizmu. Taj događaj, međutim, izazvao je bombardovanje Beograda 6. aprila, brzu kapitulaciju države i vojske, surovu nemačku okupaciju i četvorogodišnje ratno stradanje Srbije. Mnogo godina kasnije, 24. marta 1999. godine, NATO snage otpočele su 78 dana i noći dugo bombardovanje Srbije. Bombardovan je i veliki broj civilnih objekata – mostovi, termoelektrane, rafinerije, TV stanice i predajnici, vozovi, autobusi, pijace… I ubijeno više od 2 000 ljudi, pretežno civila. Ni posle 18 godina za te zločine niko nije odgovarao. Između ova dva tragična događaja, bio je i 9. mart 1991. godine. Početak narodnog bunta i prvi koraci demokratije ugašeni su suzavcem i represijom vlasti.

Crni mart za Srbiju bio je i 2003. godine. Dvanaestog dana ovog meseca ubijen je premijer Zoran Đinđić. Njegova smrt bila je, i do danas ostala, težak udarac tek započetoj demokratizaciji i modernizaciji Srbije. Godinu dana kasnije, 17. marta, na Kosovu i Metohiji dogodio se veliki pogrom nad Srbima. Paljene su srpske crkve, manastiri i kuće domaćina.

Bombardovanje_beograda_1944_naci_plakat

17. marta 2004. godine dogodili su se najveći etnički sukobi na Kosmetu od dolaska međunarodnih snaga u srpsku pokrajinu u kojem je nastradalo 11 Srba, srušeno 935 srpskih objekata od kojih 738 srpskih kuća, 10 javnih objekata, škola, domova zdravlja i pošta. Proterano je 4 012 Srba iz šest gradova i devet sela. Posebna meta Albanaca bili su duhovno nasleđe i graditeljska baština srpskog naroda pa je srušeno, zapaljeno ili teško oštećeno 35 verskih objekata, među kojima 18 spomenika kulture.

Martovski pogrom je jedan od najtragičnijih događaja za srpski narod na Kosmetu. Ovakav razvoj događaja praktično je planiran od strane albanskih ekstremista i njihovih mentora kako bi se konačno etnički očistilo Kosovo i Metohija od Srba. Posledice martovskog nasilja ni do danas nisu sanirane, a najtragičnije je to što su pojedina mesta od tada ostala bez Srba, a ni 5% tadašnjih proteranih nije se vratilo u svoja mesta.

 

Advertisements
Categories: društvo, politika, Srbija | Leave a comment

Brže-jače-bolje

Beše jedan premijer, koji je želeo da bude i predsednik. Dođe tako doba kad se čoveku od filozofskih dela u klimaksu pomute misli, pa od radikala se postaje naprednjak, od naprednjaka, apsolutista, sam Bog će znati koja je naredna transformacija. Mogao bi neki novi rijaliti da počne s temom pošalji sms s narednom transformacijom Aleksandra Vučića. Ne bih više o ulogama premijera, zanimam me šta se dešava s državom u kojoj sve staje, dok on vodi kampanju u svoje slobodno vreme, a svi ostali za vreme radnog vremena moraju za njim.

C7CtRUbW0AEft3N I tako dobismo napredne migrante na severu zemlje. I dok premijer svoje članove časti ekskurzijom po Srbiji i pokazuje korićene reke, na jugu sasvim druga priča.

taci

I to nije sve.

Untitled

Aktuelni predsednik je odlučio da se skloni u svoju bajčetinsku palatu na jedan poduži san, kraj svoje prve dame, pa nema nikakve reakcije na dešavanja u zemlji. Predsednika, trenutno nemamo, Parlament nije u funkciji, premijer u kampanji, ministri na odmoru, građani na ekskurziji. Ali ipak u toplom domu svom ostao je mali Marko koji je tu da nas podseti na briselsku pobedu. Sećate se onomad kad smo u glavnom gradu Evrope razbili Kosovo s 5:0. Sad brani tezu da je prisvajanjem imovine tzv. države Kosovo, čist autogol i da je Srbija na pragu još jedne pobede.

marko dj

Biće da mali Marko ne zna da Vlada Srbije trenutno ne radi. Premijer je na odmoru, tj u kampanji, odnosno odmara se u kampanji.

C7CtfRbXAAE1jZ_

Dok je jedan čovek odlučio da prisvoji sve poluge moći, Srbija  srlja u sopstvenu propast za kormilarom bez predsednika i bez premijera koji je u kampanji. Zaista Vučićev  avion Srbije brže, jače i bolje napreduje ka ambisu.

Ako misliš na budućnost ove zemlje, ako želiš dobro svojoj državi, i svojoj deci u njoj, 2. aprila 2017. godine uzmi olovku u ruke, a ne sendvič i zaokruži po svom uverenju, zaokruži za kandidata koji će se boriti za opšte dobro, a ne lično i partijsko. Izađi, samo izađi i glasaj, jer samo tako možemo zaustaviti propast naše Srbije.

maxresdefault

 

 

 

Categories: politika, Srbija | Leave a comment

Сретењски кандидат

Дочекасмо у дебелом минусу и изненађујућем снежном покривачу висине 5 цм изборну Нову Годину. Председник владајуће политичке странке пожелео је грађанима незапамћени привредни раст, изградњу београдске куле на води, никад бољи дил с ММФ-ом, никад више туриста у никад осветљенијем Београду, али та расвета новогодишња кошта, па су рачуни мало већи, али жртва се мора поднети за добробит Србије. Чак се и свештеник помолио за Малог др Синишу на светосавској прослави у Трећој београдској гимназији. Овај чин је навео бившу супругу Малог др Синише да отвори душу и исповеди се грађанкама и грађанима Србије о јуначким делима свог екс мужа у Херцеговачкој улици.

Но, да се осврнемо на новогодишње премијерове жеље, који је народу обећао да ће обнародити свог председничког кандидата на Сретење. Премијер је овај празник одабрао вероватно не познавајући нашу старију историју. Карађорђе на Сретње 1804. године јесте започео велики устанак против Турака, али након почетних успеха, ипак је доживео крах. Нешто касније 1835. године на овај празник Димитрије Давидовић је Србији подарио један од најбољих Устава тог доба, али су нам га велике силе убрзо укинуле. Тако да све што смо започињали на Сретење није имало најсрећнији крај. Ето нека и кандидат најбројније политичке партије, нека премијеров избор настави традицију, па нека на крају заврши као други. Вероватно ове историјске податке премијер није знао, јер се труди да нам новију историју представи лепшом но што у збиљи јесте. А можда само вага да ли је довољно добар да лично узме учешће у трку за председника, и након сретењске еуфорије, високог рејтинга, по традицији постсретењсој доживи пораз.

За то време актуелни председник дане и ноћи проводи у личној библиотеци консултујући пророчку литературу Тарабића и Ностардамуса са брошурама Баба Ванге. Не зна Тома како ће се одразити астролошки знаци на одлуку Александра Вучића ко ће бити кандидат СНС-а. Не зна Томо како да протумачи обраћање европског Курца српској јавности два дана пред Сретење. Шта очекивати од појављивања једног човека пред новинаре за дан Светог Трифуна који ће говорити о несташлуцима свог Малог др Синише? Шта очекивати од Драгициног костима за Дан заљубљених? Своју судбину актуелни председник сазнаће на некој од наредних ванредних конференција за новинаре, а ми ћемо свој пут бирати на пролеће.

Categories: Beograd, politika | Leave a comment

Зашто сам потписао АПЕЛ100 ?

У срцу сам монархиста, но прилике су такве да Србија није краљевина, већ република. Док нам се Устав Републике Србије не промени у Устав Краљевине Србије, имаћемо председника који ће нас представљати у свету. Но председник неће само представљати нашу земљу у свету, нити је то само титуларна улога, већ би његов задатак био да брине о поштовању и спровођењу закона, као и да контролише рад Владе Републике Србије. Ако сматрате да кршим своје принципе, што као један искрени монархиста излазим на председниче изборе, грешите. Свим срцем се залажем да наша земља поново постане монархија, потписник сам петиције Удружења Краљевина Србија, за промену Устава, за могућност изласка на референдум и одабира државног уређења од стране грађана Србије. Но потрајаће тај процес, пошто треба предлог да изађе на претрес у Дому Народне Скупштине, а како нам се ближе председнички избори, одлучио сам да их не бојкотујем, већ да испуним своју грађанску дужност.

Пошто сам одлучио да свој глас упутим једном од кандидата, желим да тај глас предам једном од нас грађана, који ће бити изабран од нас, и радити у нашем интересу. Од како нам је наметнута република, нити један председник није био кандидат грађана, већ је био партијски кандидат, који је бринуо о свом рејтингу, популарности, странци, док су грађани и њихови проблеми били негде у магли, иза много брда и гора, препуштени сами себи. Један од разлога што сам потписао Апел Саши Јанковићу да се кандидује за председника, је управо то што је један од нас, неко ко нема партијских интереса, договора са коалиционим партнерима, већ човек који већ брине о нашим основним правима грађана и који води непрестану борбу са партијском олошократијом да се та права поштују. Желим да ми председник буде неко ко ће свој образ, своје време, своју службу посветити у својсту слуге грађана.

Председник Владе Србије Александар Вучић, изјавио је како нема подршку елите. Нема ни моју подршку јер сматрам да нисам део стада, па да ми треба вођа, да ме води, нарочито не слеп вођа. Не желим вођу, желим лидера који ће уз сагласност својих грађана, добити одређене надлежности, које ће одговорно и транспарентно обављати у корист истих тих грађана. Не желим да ми буквицу чита бивши хулиган, који се бори против корупције, тако што криминал цвета, не желим неког ко подиже намете грађанима, а Богољубу Карићу се све опрашта.

Не желим председника који је од литературе прочитао Тарабиће, треће око и слично, не желим председника који ће бити синоним за међународне скандале, не желим да ме представља муж Драгице Николић, већ председник грађана Србије, човек који је начитан, који је знањем заслужио своју диплому, председника који ће поштовати своје саговорнике, али и председника кога ће саговорници, дипломате, председници, краљеви, премијери поштовати због својих дела и гледати као себи равног, јер ће имати достојанствено, угледно и одлучно држање. Не желим да гледам у председника као неког ког је поплава избацила на површину, па срамно стоји, чекајући да га неко обуче, већ неког ко усправно, харизматично, честито стоји пред присутнима. Неко ко говори светске језике, ко ће умети одмах да одговори и одбрани интересе своје земље. Желим председника који се неће улоговати на твитер путем фиксног телефона. Желим неког ко је у току с временом, ко разуме и светску и домаћу политику, неко ко ће умети да се залаже за стратешке циљеве Србије и интересе грађана ове земље.

apel

Зато бирам Сашу Јанковића, човека који је професионално, одлучно, храбро на месту заштитника грађана стао иза сваког грађанина Србије чија су права била угрожена. Борио се за сва наша права кад није било лако, кад га је таблоидна, неваспитана, нешколована, нестручна јавност поставила на стуб срама. Кад га је вођино стадо разапињало по медијима, скупштини, задавало ниске ударце, он их је све истрпео, уздигао и наставио своју борбу за нас. Нема разлога да не настави борбу за достојанствену Србију коју ће поштовати и на месту председника Републике Србије. Прихвати и ти истину, да си грађанин Србије, интелектуална индивидуа која слободно размишља и која бира једног међу собом да брани интересе свих нас грађана Србије. Ниси партијски војник, који нема право на аутономију мишљења, који мора размишљати како вођа каже, јер ако ниси сагласан са њим, ти си неподобан. Немој да се бориш за партијски интерес и интерес партијских функционера, бори се за себе грађанине, буди слободан, приступи апелу, промени Србију, нека на председничким изборима победи ГРАЂАНИН, а не партијски чиновник.

Categories: društvo, politika | Leave a comment

Два Александра – две Србије – два света

Два човека које само име Александар повезује. Један је у претходних 13 година унео у Србију више од 20.000.000 евра, што кроз фондације, стипендије и помоћ, док је други  омогућио свом брату да преко фантомске фирме присвоји преко 20. 000. 000 динара. Први Александар ког сам споменуо пре неки дан организовао је традиционални пријем за децу вуковце свих средњих школа са територије Републике Србије и гимназијалце вуковце са територије Републике Српске. Најбољи међу најбољима су прикладно награђени и при том им је престолонаследник Александар Карађорђевић поручио: „Драги матуранти, од срца вам честитам на великом успеху и желим вам да наставите да будете најбољи! Ви сте будућност Србије и Републике Српске. Ми смо поносни на вас, а ви будите поносни на знања која сте до сада стекли. Будите поносни на свој вредни рад и таленат и ставите их у службу Отаџбине“. Други Александар је деци пре пар дана у Обреновцу поручио да више раде, а мање да се играју, да би се касније и сам играо. Испаде да једно говори, а друго ради. Такође приликом једне редовне ванредне премијер Александар је поручио свим младим талентима да су дипломе стечене радом и трудом узалудне, чак и сувишне, јер његовој Србији нису потребни млади таленти, образовани, квалитетни, пристојни и перспективни људи, већ деца која ће радити већ од петнаесте године.

djaci1

Видимо да је првом Александру стало до младих перспективних људи, будућих научника, интелектуалаца који могу помоћи Србији да се изгради у сваком погледу, други жели Србију у којој ће њени грађани бити грађани другог реда, у којој ће моћи да буду радна снага страним пријатељима робовласницима. Престолонаследник најбоље шаље у иностранство преко своје фондације на бесплатне обуке и усавршавање, не би ли стечено знање применили, приликом повратка у земљу. Премијер Александар с друге стране жели најбоље да извезе, како би плагијатори и фалсификатори преузели функције и фотеље помоћу којих ће брзином светлости одвести земљу у амбис.

Престолонаследник Александар Карађорђевић са својом супругом принцезом Катарином донира српске болнице, старачке домове, школе. Организује хуманитарне вечере. Доводи светски крем у нашу земљу како би своју, односно нашу земљу представио у најбољем могућем светлу, не би ли им указао на наш потенцијал, на нашу будућност, на наше младе таленте. Премијер Александар с друге стране прави циркус од Немањине 11. Уместо да преузме улогу мандатара и формира Владу Србије, која би требала да унапреди квалитет живота грађана Републике Србије и брани интересе Србије на међународном плану, он одбија ту улогу и жели да глуми заштитника грађана, замењује локалне функционере, па решава локакна питања, игра се улоге судије, па решава комшијске спорове, глуми чак и службеника у националној служби за запошљавање, па решава и питање запослености, можда је извршио и неку операцију па је постао и хирург, или ветеринар, одговара и решава сва приватна и појединачна питања грађана који су имали прилику лично да му се пожале. Овим акцијама премијер Александар није ближи грађанима, већ се џиновским корацима удаљава од њих. Тренутно није ни од какве помоћи грађанима Србије, није формирао Владу, не омогућава институцијама да раде свој посао, кочи систем у сваком погледу како би представио себе као свемогућег, глумећи све споредне улоге, али одбијајући ону која носи одговорност, да омогући рад институцијама и створи услове да Србија изађе из кризе, подизањем привредног раста, оплемењивањем културног живота, улагањем у здравство и образовање, и омогућавање медијима слободан рад.

Први Александар преко разних фондова улаже у Србију. Други Александар новцем пореских обвезника, грађана републике Србије финансира контрамитинге, протв својих грађана, због дуговања обичне грађане избацује на улице, а свом клубу за који навија опрашта вишемилионски дуг. Наркодилери се ослобађају, пребикјају се и хапсе продавци лубеница. Малтетирају се они који се боре против бусплус – приватне фирме која наплаћује градски превоз. Док се престолонаследник труди да обнови домове здравља, школе, клиничке центре, премијер руши престоницу фантомкама.

672x672_fantom-iz-savamale

Није само премијер Александар крив што је окружен криминалцима, фалсификаторима, плагијаторима. Није крив ни што подстиче одлив младих, перспективних људи, ни што кондуктер председава скупштином, уједно председавајући одбором за контролу безбедности, што му посланици ни правопис не знају. Није крив ни то што све проблеме решава насилно преко судских извршитеља, комуналних полицајаца и чувених фантома, него је крив и председник државе који му омогућава све то неометано да чини. Република као уређење нам је омогућила да изнедримо председника који нема ни дигнитет, ни ауторитет да се супротстави страховлади премијера у оставци. Зато желим монархију у којој краљ има и ауторитет и дигнитет и знање да се супротстави таквој неограниченој власти и санкционише исту. За краља, за неометн рад институција, за Отаџбину.

Categories: Beograd, društvo, politika | Leave a comment

Srpske martovske Ide

Za Srbe mesec mart, kroz istoriju, nije bio samo vesnik proleća, buđenje prirode, radosti i ljubavi. Nažalost, istorija beleži da je treći mesec u godini za Srbiju često bio vesnik velikih stradanja, prelomnih i tragičnih političkih događaja.

Vraćajući točak istorije, evo malo podsećanja na martovske događaje, što bi i za istoriju mnogo većih naroda bilo – mnogo. Počnimo sa 27. martom 1941. godine, koji je u novijoj srpskoj istoriji počeo kao veliki antifašistički dan, kada se reklo veliko ne trojnom paktu, dan našeg jasnog odgovora fašizmu i nacizmu. Taj događaj, međutim, izazvao je bombardovanje Beograda 6. aprila, brzu kapitulaciju države i vojske, surovu nemačku okupaciju i četvorogodišnje ratno stradanje Srbije. Mnogo godina kasnije, 24. marta 1999. godine, NATO snage otpočele su 78 dana i noći dugo bombardovanje Srbije. Bombardovan je i veliki broj civilnih objekata – mostovi, termoelektrane, rafinerije, TV stanice i predajnici, vozovi, autobusi, pijace… I ubijeno više od 2 000 ljudi, pretežno civila. Ni posle 17 godina za te zločine niko nije odgovarao. Između ova dva tragična događaja, bio je i 9. mart 1991. godine. Početak narodnog bunta i prvi koraci demokratije ugašeni su suzavcem i represijom vlasti.

Crni mart za Srbiju bio je i 2003. godine. Dvanaestog dana ovog meseca ubijen je premijer Zoran Đinđić. Njegova smrt bila je, i do danas ostala, težak udarac tek započetoj demokratizaciji i modernizaciji Srbije. Godinu dana kasnije, 17. marta, na Kosovu i Metohiji dogodio se veliki pogrom nad Srbima. Paljene su srpske crkve, manastiri i kuće domaćina.

  1. marta 2004. godine dogodili su se najveći etnički sukobi na Kosmetu od dolaska međunarodnih snaga u srpsku pokrajinu u kojem je nastradalo 11 Srba, srušeno 935 srpskih objekata od kojih 738 srpskih kuća, 10 javnih objekata, škola, domova zdravlja i pošta. Proterano je 4 012 Srba iz šest gradova i devet sela. Posebna meta Albanaca bili su duhovno nasleđe i graditeljska baština srpskog naroda pa je srušeno, zapaljeno ili teško oštećeno 35 verskih objekata, među kojima 18 spomenika kulture.

Martovski pogrom je jedan od najtragičnijih događaja za srpski narod na Kosmetu. Ovakav razvoj događaja praktično je planiran od strane albanskih ekstremista i njihovih mentora kako bi se konačno etnički očistilo Kosovo i Metohija od Srba. Posledice martovskog nasilja ni do danas nisu sanirane, a najtragičnije je to što su pojedina mesta od tada ostala bez Srba, a ni 5% tadašnjih proteranih nije se vratilo u svoja mesta.

Preporučujem film Borisa Malagurskog „Kosovo: Can You Imagine?“ (Kosovo: Možete li zamisliti?)

Kosovo: Can you imagine?

 

Categories: Некатегоризовано | Leave a comment

Beograde, srećna Nova Godina!

Ušli smo i u Novu Godinu, s nadom da ćemo izdržati i nju nekako na plećima svojim, jer reforme to traže već decenijama od nas. I premijer obećava stezanje kaiša, štednju, rad, rad, rad, rad, rad i sve veće, veće, veće i veće poreze. Ipak to nas nije sprečilo da podignemo kredit za novogodišnji gala ručak i praznik provedemo u krugu najbližih kako dolikuje. Praznik je upotpunio i iznenadni januarski sneg.

iznenadjenje

Sneg je ipak iznenadio najviše Beograđane. Danima pred doček Nove Godine, prvi meteorolog grada Mali doktor Siniša, i njegov verni asistent menadžer Goran Vesić prognozirali su na desetine hiljade Bugara da će se sliti u metropolu. Upozoravali su ugostiteljske objekte da se pripreme za brojne turiste, kako iz zemlje, tako i iz regiona, Evrope, sveta. Ipak od silnog sveta, najviše je bilo domaćih posetilaca, možda bi Bugara došlo u većem broju, da se nisu uplašili najopasnijeg od svih opasnih glumaca Stivena Sigala koji se baš te noći zatekao ispred Narodne Skupštine sa svojom grupom. Eto tako se dogodilo i prvom čoveku grada Malom doktor Siniši da pogreši u svojoj prognozi.

Košava možda u Srbiju nije dovela Bugare, ali sa sobom jeste donela sneg. A znate kako je kad sneg pada, pokriva one delimično zakrpljene pukotine, na našim odlično izlivenim putevima koji predstavljaju pedeset nijasni sive, pa onda  Košava nanosi isti taj sneg i popunjava rupe na trotoarima i putevima, pa gradonačelnik ne može upreti prstom u njih kao zaostavštinu prethodnih vlasti, koje će on sanirati. Putari ostali zatečeni, očekivali Bugare, a ono na ulicama sneg. Trebalo im je par sati da dođu sebi, da upale mašine i krenu na zadatak. Dobro nisu baš odmah krenuli na zadatak, prvo su morali da postave mašine iza Malog doktor Siniše koji je govorio za dnevnik 2 na kanalu RTS-a. On se pohvalio kako njegov tim uspešno bije bitke sa snegom, iako Košava pravi razliku na terenu. Potom je gradonačelnik zagrmio u sred zime kad mu vreme nije, kako Košava nije najveći problem grada Beograda, već su to tople sobe, iz kojih građani u nemogućstvu da se uključe u saobraćaj tvituju, šeruju, lajkuju, komentarišu i kritikuju vlast, koja radi punom parom. Možda zato i treba vremena našim putarima, ipak oni rade na paru… Gradonačelnik je u svoju odbranu iskoristio i podatak iz drevne meteorološke knjige mudrosti, koja se po važnosti može meriti sa knjigom proročanstava muža Dragice Nikolić, a koja kazuje da je po Srbe nakon promaje, najopasniji sneg, koji je nekada davno u Kaliforniji u jednom nanosu odneo dvadeset života. Uprkos mitološkoj sili snega, 1150 najhrabrijih putara se latilo lopata, upalilo mašine i krenula u odlučujuću bitku. Borba još traje.

Po predanju mitološki ministar za vanredne situacije Velimir Ilić bi šestog meseca, šestog dana 2016. godine trebao pronaći spravu koja ispred sebe ima, ono, onaj deo, kojim može raščistiti puteve od ovog iznenadnog snega. Do tad ostaje nam da strepimo šta će biti sa toplim sobama? Ipak su one neprijatelj broj 1 beogradske vlasti.

Ukoliko 1150 visprenih, odvažnih i snažnih putara, ne uspeju da sateraju sneg u jarak do jutra, verovatno će se praznični odmor odužiti jer na posao otći za Beograđane biće nemoguća misija. Istovremeno svi oni koji su svoj vaučer potrošili na posetu Beograda na vodi, i praznik proveli u nekoj od dve kula, dobiće dodatni vaučer na čišćenje snega do svog mesta.

Categories: Beograd, društvo, politika | 2 Comments

Borba za Evropsku porodicu!

Davne 1946. godine, 19. septembra na Univerzitetu u Cirihu, studentima je govor održao ugledni britanski državnik Vinston Čerčil. Smatram da je nakon gotovo 70 godina potrebno podsetiti evropski narod na reči velikog političara koji je bio očevidac dva svetska rata, svedok brojnih monstruoznih dela Evropljana u prvoj polovini XX veka. On je građanima „starog kontinenta“, koji je kolevka skoro svih kultura, umetnosti, filozofije i nauke, poručio da je potrebno izgraditi veliku porodicu evropskih naroda. Govorio je da takvoj jednoj porodici treba dati strukturu u kojoj će živeti u miru, slobodi i sigurnosti. Jedan od najvećih državnika kog je Evropa izrodila imao je viziju u kojoj je stotine milina Evropljana, svoj večni mir, uz male radosti i nade zbog kojih vredi živeti, mogao ostvariti samo u nekom modelu Sjedinjenih Evropskih Država. Svoj plan je predstavio veoma jednostavno u kome bi jedino odluka pala na građane i građanke evropskih naroda u odabiru ispravnog, a ne krivog puta, i kao nagradu za svoju odluku dobiju blagoslov, a ne prokletsvo. Taj put je trebao da predstavi ujedinjenje dva naroda koji su bili vekovni neprijatelji, narodi koji su se vekovima ubijali, zarad ličnih interesa zaboravljajući opšte dobro. San o jedinstvenoj i složnoj Evropi postao je java 1951. godine kada su Nemačka i Francuska osnovale Zajednicu za ugalj i čelik. Trenutak kad je oružje, pretnje i vekovno neprijateljstvo, pretvoreno u saradnju i prijateljstvo zarad konsolidacije i modernizacije „starog kontinenta“. Vizija o evropskoj porodici počela je da se ostvaruje.

080825_21b_WinstonChurchill

Stvaranje jedne složne, snažne evropske porodice naroda, bila je jedna duga trka s preponama. Prepone su bile sukob dve ideologije, idelogije komunizma i kapitalizma. Velika prepreka ujedinjenju predstavljao je Berlinski zid koji je Sovjetska vojska počela da gradi u leto 1961. godine. Zid je podsetio na ratne godine, kad je nacistička Nemačka ogradila Jevreje, kad se živelo po getoima, kad se pratila samo jedna ličnost i samo njoj verovalo iako su svi pokazatelji pokazivali da to nije put blagoslova, već prokletstva. Mnogo godina ranije 1946. godine Vinston Čerčil je primetio da je sovjetski državnik gruzijskog porekla Josip Visarionovič Staljin, savremenicima poznat i kao ujka Džo spustio „gvozdenu zavesu“ preko evropskog kontinenta od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu. Tih prvih decenija posleratne Evrope obeležila je borba Vinstona Čerčila, Konrada Adenauera, Roberta Šumana, Žana Monea za uspostavljanje mira, demokratije, sigurnosti u Evropi. Ovi izraziti intelektualci i veliki državnici imali su za cilj da stvore Evropu bez granice, u kojoj će se poštovati ljudska prava, u kojoj će građani živeti po demohrišćanskim vrednostima. Želeli su Evropu gde boja kože, drugačiji jezik, rasa, vera ne predstavljaju prepreku, već poštovanje različitosti. Jedinstvo u raznolikosti je trebalo predstavljati novi kamen temeljac novog društvenog poretka.

Borba evropskih državnika za jedinstvenu Evropu različitih naroda, rezultirala je padom Berlinskog zida 1989. godine. Taj optimizam stvaranja najoriginalnije organizacije koja će objediniti sve evropske narode u jednu veliku porodicu, koja će podsticati vladavinu prava, poštovanje različitosti, ravnopravan položaj svih njenih građana, bezbednost, sigurnost, mir i slobodu, doprineo je potpisivanju Mastrihtskog sporazuma 1991. godine. Ovaj sporazum na snagu je stupio 1992. godine i tad je nastala politička i ekonomska zajednica poznata pod nazivom Evropska Unija. Evropska Unija je decenijska borba vrsnih vizionara da Evropa postane bolje mesto za život. Velikim proširenjem iz 2004. godine i 2007. godine, aktuelni evropski političari, birokrate pomislili su da je zadatak koji su započeli nakon Drugog svetskog rata inovativni državnici okončan i da se Evropa napokon ujedinila.

Prisetimo se Čerčilovih reči iz 1951. godine gde on kaže da ujedinjenje treba da bude odluka građana Evrope, koji bi time izabrali ispravan put. Ipak danas u ujedinjenoj Evropi veoma je izražen demokratski deficit, pošto od političkih institucija građani Evropske Unije biraju samo poslanike u Evropskom Parlamentu, svi drugi izbori su stvar dogovora birokrata, državnih funkcionera, lobista. Velikim ujedinjenjem nastao je jaz između zapadnoevropskih i istočnoevropskih naroda, u kome su prvi videli u ovima drugima jeftinu radnu snagu koja želi da im preotme poslove, koja želi da živi na račun donacija razvijenih zemalja. Pored potcenjivanja građana istočne Evrope, javlja se i jaz izmedju više i manje razvijenih zemalja, zemalja sa većom kamatnom stopom i zemalja sa nižom kamatnom stopom, velikih i malih država, te se sve više pominje izraz Evropa dve, tri brzine. Početak borbe za jedinstvenom Evrope predstavljao je premoštavanja ovih prepreka, kao i ravnopravan položaj svih njenih građana, što dovodi do zaključka da, iako se Evropska Unija proširila na istok „starog kontinenta“, razlike nisu premoštene.

Prisetimo se borbe evropskih zvaničnika i državnika za rušenje Berlinskog zida kao sinonima razjedinjenosti, osamljenosti, podeljensti. Zid je predstavljao samovolju vlasti, koja građanima nije davala pravo na izbor, na slobodu kretanja. Dok zid nije srušen nije se mogla zamisliti porodica evropskih naroda koja će poštovati osnovna ljudska prava. Danas iako Evropska Unija počiva na vladavini prava i poštovanju osnovnih ljudskih prava, imamo priliku da svedočimo podizanju novog zida od strane mađarske vlade koja je sastavni član evropske porodice, prema Srbiji, koja je kandidat, i čeka da je evropska porodica naroda prihvati kao rođaka. Da li je vekovna borba Adenauera, Čerčila, De Gola, Monea, razultirala rušenju zidova među evropskim narodima i gradnji mostova saradnje među njima, ili Evropa trenutno među svojim članovima porodice nema više vizionare, koji snevaju san o ujedinjenoj porodici? Da li građane „starog kontinenta“ čeka novi košmar, zbog nedostatka sna o miru, saradnji, solidarnosti, slobodi, sigurnosti aktuelnih evropskih političara, birokrata, zvaničnika? Možda nam komšmar sleduje, jer nemamo više istaknute državnike, nego puke birokrate koje govore jedno, rade drugo, treće misle. Ovakva politička situacija u Evropi dovela je do stanja da se bankari bogate, na račun građana koji se dave u demokratskom deficitu, gde mediji i institucije ne predstavljaju spasilački brod, već dodatno odvrću slavinu. Vreme je da prekinemo da tražimo krivca i da se kao porodica zategnemo slavinu, kako bi presušila ova garnitura birokrata i sebi izabrali novu pogodnu i vizionarsku.

Kao što sam već napomenuo veliki državnici su želeli Evropu ravnopravnih naroda, poštovanje raznolikosti. Ipak danas imamo priliku da svedočimo kako Hrvatska krši prava građana druge nacionalnosti, tako što im ne dozvoljava natpise na ćirilici. Šta je sa poštovanjem ljudskih i manjinskih prava? Zar to nisu demohrišćanske vrednosti na kojima počiva Evrpska Unija? Istovremeno zvaničnici Evropske Unije žmure na proslavu progona jednog naroda koje je najveće od Drugog svetskog rata. Hrvatska je 1995. godine pod pretnjama proterala preko 200 000 Srba, što ubila, što nestalo 2000 ljudi srpske nacionalnosti. Da li etika odgovornosti i ljudskosti dozvoljava jednom narodu evropske porodice da progon slavi i paradira? Da li je neprisustvo drugih članova evropske porodice ovom sramnom činu dovoljan? Svi narodi predstavljaju veliku porodicu, svi istupaju ispred EU, svi dele iste vrednosti ili ipak ima izuzetaka? Zašto se odmetnuti član ne preispita? Pitanje za zvaničnike EU, da li kad jedna porodica ima nevaspitanog, problematičnog člana, samo posmatra njegovo ponašanje i ograđuje se argumentom da je to njegov stav, ili mu ipak pruža pomoć u pronalasku ispravnog puta? Evropsko skretanje pogleda s hrvatskih problema doprinelo je i nastanku fašističkih obeležja na kvalifikacionoj utakmici za EURO 2016. godine između reprezentacija Hrvatske i Italije. Evropska porodica je nastala u činu borbe protiv fašističkih i nacističkih elemenata, te se stoga očekivala drakonska kazna ovog čina hrvatskih ljubitelja fudbala. Ipak kazna se sastojala od samo jednog oduzetog boda i novčanom kaznom. Složićete se da je to preblaga kazna ako uzmemo u obzir veliku borbu protiv fašizma i nacizma. Na osnovu iznetog da li se očekuje obustava gradnje zida od strane mađarske vlade koja bi zaustavila slobodnu kretnju građana?

Zvaničnici Evropske Unije izbacivanjem u prvi plan ekonomske probleme, pokušavaju da zataškaju mnogo veće posledice po celokupno društvo velike evropske porodice. Iako su topovi odavno utihnuli, borbe prestale, opasnost po evropsko društvo nije. Ujedinimo se protiv elemenata koji štete našem društvu, nastavimo borbu za ujedinjenu Evropu koja zagovara vladavinu prava, poštuje različitosti, propagira demohrišćanske vrednosti, u kojoj nije zabranjeno slobodno kretanje. Borimo se za nas, jer mi smo slika Evrope. Borba za našu „Evropsku kuću” danas čeka neke nove, mlade i darovite graditelje.

Categories: Некатегоризовано | 2 Comments

Privatizacija srpskih klubova

Mnogi smatraju da je spas srpskog sporta pre svega fudbala privatizacija naših klubova. Ipak ne teče sve glatko, tako i zakon o privatizaciji čeka u nekoj fioci, da ga neko izvadi, očisti, i iznese pred Narodne poslanike, kako bi započela javna rasprava, davali predlozi i amandmani, u cilju što bolje primene. Ipak i pored najava ministra omladine i sporta i samog premijera, za sad od privatizacije ni najave. No da mi ipak vidimo kako bi se zvali klubovi kad bi ih naši uticajni građani kupili.

  1. Aleksandar Vučić – Pederedsi United

vucic2

  1. Siniša Mali – Beograd Water City

491129_sinisa-mali-tanjug_iff

  1. Dragan Djilas – Beograd Bridge City

files

  1. Nebojša Čović – Red Limenka Panters

covic limenka-1

  1. Duško Vujošević – Div Davitelj

dule_vujosevic_by_serdane

  1. Nebojša Stefanović – Policajac plagijatorsi

Nebojša-Plagijator

  1. Bratislav Gašić – GaleKeramika

gasic-bratislav-keramicar-

  1. Milorad Kostić – MK Šećerko

svokoletovobogatstvoutorak_thumb

  1. Nenad Čanak – Cows muzare

l

  1. Vojslav Koštunica – Cat – turtles Usavobranitelji

kostunica

  1. Miroslav Mišković – Mega prugaleks

MIROSLAV MIŠKOVIĆ

  1. Tomislav Nikolić – Diplomac Bajčetina

hqdefault

  1. Ivan Tasovac – Prigušeni Dirigent

381698_tasovac01fonetfoto-fonetdragan-antoni_orig

  1. Boris Tadić – Sorry Recreativo Club

boris-tadic-velika-albanija-1328585176-87469

  1. Ivica Dačić – Raspevani parni krug

309042_ivica-dacic-nemoguca-misija-01-press_ff

  1. Dragica Nikolić – Primalady Fond Club

dragica_nikolic_1_031012

  1. Aleksandar Vulin – Red retardsi

vulin-zvezda-majca

  1. Aleksandara Bečić – Sineopsis Stoka

Igor-Becic-foto-FONET-790x790

  1. Zoran Babić – Svemirski vazduplohovci

CGBEckuWIAE8OP7

  1. Marijan Rističević – Paor Traktorsi

nss-plakat

  1. Čedomir Jovanović – Liberalni Zmaj

10940568_1529738273970079_8382864150868011061_n

  1. Dragan Torbica – Dođoš

FoPD351E_400x400

Categories: Некатегоризовано | Leave a comment

Kako državna kasa da bude popunjena, a narod zadovoljan?!

Građani Srbije su nakon mučnih godina s kraja XX veka koje su donele ratove, nezaposlenost, namete, akcize, poreze, poskupljenje, kriminal, korupciju, podigli svoj glas, izašli na ulice u borbi za svoje osnovno ljudsko pravo, pravo na život. Peti oktobar 2000. godine trebao je da bude prekretnica našeg društva, simbol reformi i modernizacije zemlje i obnove ugleda u svetu. Jalovo je tekla reforma, privatizacija je pokazala svoje slabosti, demokratiju smo vulgarizovali do te mere da sama pomisao na nju stvara gorak ukus u ustima. Razočarani i izigrani građani 2014. godine su svoje glasove dali poslednjem iz garniture političara koji su svoje ime sticali baš tih čudnih, strašnih i propatnih devedesetih godina prošloga veka. Obećavane su istinske reforme, jaka i stabilna budućnost zemlje, koja donosi blagostanje iznurenom, umornom građaninu Srbije od isčekivanja nedostižnog „boljeg sutra“. Da se glasač Srbije i ovog puta prevario pokazali su prvi meseci nove Vlade, koja svoj politički program i sudbinu zemlje svodi na dnevnopolitičke teme. U kampanji se tresla gora od datih obećanja, ali dolaskom na vlasti garniture političara s promenjenom svešću dobili smo senzacionalno i istorijsko radjanje miša. Pompezni, spektakularni i nikad veći porođaj miša propratile su mere smanjenja plata i penzija, koje je pratilo poskupljenje prosečne korpe. Određene stipendije su ukinute, kao i pružanje novčane pomoći porodiljama, uz obrazloženje da se na taj način pospešuju mladi talenti, brakovi i bori protiv bele kuge. Na novinarskim konferencijama bez pitanja, dijaloga, kritike, sve je ovo odobravano i primano s ushićenjem.

dempokratija-u-Srbiji

Leto nam donosi porast temperature, ali ne rastu samo dnevne temperature, već i računi za struju i porez na imovinu. Mene iznenadjuje Vladin predlog o podizanju nameta, istovremeno primenjujući mere štednje, kupovna moć se na ovaj način ugušila, privredni rast onemogućio, a nezaposlenost pospešila. Vlada je neumorna u tvrdnji da država bez ovih mera ne bi mogla opstati, da iz postojećeg kritičnog položaja ne može izaći na drugačiji način, niti bi državni troškovi i činovnici bili isplaćivani. Dubokog sam uverenja da građani nisu glasali za budućnost koja im je donela nove namete, već da se postojeći smanje, a prošire prava i slobode. Premijer i njegova Vlada su stava da građani treba da promene svest i da podrže veće namete, kao i sužena i ograničena prava i slobode. Već osiromašen i kreditno opterećen narod, s promenom svesti, čeka dodatni namet i porez. Postavlja se pitanje hoćemo li zažmuriti pred činovnicima koji danas siliom uteruju dugove i naplaćuju namete? Složićete se da je ova pojava rđav znak našeg društvenog i državnog sistema. S toga smatram da bi mnogo pametnije i korisnije bilo postarati se za pravičnije, ekonomičnije i efikasnije državno uređenje, no o novim nametima, porezima, strogostima. Ovako ugnjetavani, opterećeni i ograbljeni narod lako može da se udruži i pobuni. Istorija nas podseća na dizanje kuke i motike, trebalo bi i članovi Vlade i poslanici da se prisete onih u čije ime rade. Narod je poput vulkana, ćuti, trpi, gunđa i onda neočekivano proradi, jurne u bunu vođen emocijama i strašću. Obično tad građani, borci za svoja prava, slobodu, dobijaju etiketu izdajnika, antipatriote, uništitelja, ali zapravo prave antipatriote i izdajnici su oni koji su dali uzrok za bunu, oni koji su potiskivali slobode i prava građanima, istovremeno podizući namete. Pogled u retrovizor nudi saznanje da se narod nikad nije bunio zbog niskih poreza, blagostanja i slobode, već zbog visokih nameta, tereta, pritisaka, ugnjetavanja i gušenja sloboda i prava. Još je turski sultan govorio u srednjem veku: „ Pazite narod kao decu svoju! Ne udrite globa i poreza“ svojim spahijama, koji ga nisu poslušali pa se i tursko carstvo okončalo kako se okončalo. Ne bude li Vlada Srbije uzela istoriju k pameti, postaće sami, antipatriote, izdajnici i grobari naroda, kojeg gura u ambis.  Napredna logika glasi kad 25% stanovništva Srbije živi u siromaštvu, kad se narod žali da mu je teško, umesto olakšica nudi dodate namete, umesto mirnog rešenja nudi se prinudna naplata, silom oduzima krov nad glavom, bespogovorno oduzima pravo na normalan život, prirodno je odupreti se napasti i štetočini svog naroda. Zar smeju ministri, poslanici, činovnici udariti na svoj narod, kad je njihov poziv da čuvaju svoje državljane od agresora. Takva nelogičnost je najnemoralniji čin u jednom društvu. Ukoliko funkcioneri, predstavnici naroda u državnim telima nemo ćute i okreću glavu od svojih građana, isti ti građani imaju pravo i dužnost takav čin kazniti.

politicari-narod

Naravno predstavnici vlasti uvek će priupitati: „ Čime i odakle ćemo popuniti praznu državnu kasu i troškove bez povećanja nekog poreza ili smanjenja plata i penzije“? Mene lično začuđuje takvo pitanje, takvo ponašanje vlasti i takva mudrost, po kojoj ništa pametnije smisliti ili ne žele ili ne znaju, nego čim se preraspodeli na stranačke časti narodni novac iz državne kase, odmah se pribegava otežavanju života građana dodatnim nametima. Ostaje večno pitanje zašto se malo dublje ne mozga i čovečnije na građane pogleda, odmah bi se pronašao način da se kasa popuni i svi troškovi namire. Kad bi bilo političke volje, moglo bi se prestati s praksom potkradanja kase za početak. Potom bi državni funkcioneri mogli i sebi smanjiti platu, neka je srazmerna s platama prosvetnih radnika i lekara jer sramota je da najobrazovaniji i najkorisniji radnici društva rade u nehumanim uslovima za platu koja je ispod proseka. Neka se ukinu i sve nepotrebne agencije, neka se prestane s finansiranjem vladinih nevladinih organizacija, ukinu izmišljena radna mesta za partijske istomišljenike i rođake u državnim preduzećima. Kad se svi ti uzorci pržnjenja državne kase uklone, tad će se državna kasa zdravo popuniti, a građani će biti zadovoljni, mirni i napredni. To je jedini put zdravog i razumnog ozdravljenja države i izlaska iz krize, pri čemu se građani ne guraju u ambis i nesreću.  Do tada neka nam je sam Gospod u pomoći.

Categories: Некатегоризовано | Leave a comment

Create a free website or blog at WordPress.com.